Prekrštavanje, ulica, gradova, ljudi, pa i čitavih država srazmerno je nova pojava. Ona je u vezi sa najstojanjima da se tok istorije uputi u željenom pravcu, da se konačno odredi šta je u njoj važno, šta sporedno, šta treba pamtiti, šta zaboravljati. Naknadnim imenovanjima i razimenovanjima jedni se događaji potiskuju, drugi ističu; ove se ličnosti veličaju, one guraju u pomrčinu. Tako prolazi slava sveta: jednim migom, zamenom ulične table, tiho, i bez obrazloženja!
Svako je ime, u izvesnom smislu, sudbina i prokletstvo. Odbacujući ga, preinačujući ga, čini nam se da se rasterećujemo. Promenimo li ime, nadamo se da će se i sa suštinom nešto poboljšati. Iako nepovratno star, čovek se još zanosi samoobmanom počinjanja od nule. Prekrštavamo, i menjamo prekršteno, i ono što je tri puta menjalo ime po četvrti put krštavamo. U tome nas poletu niko ne zaustavi. Jedna nam imena ne valjaju po zvuku, druga po asocijacijama, treća zbog uloga koje su njihovi prvi nosioci u istoriji igrali. Neka nas podsećaju na mračnu prošlost, dok nas druga nadahnjuju verom u budućnost. U tom se duhu i vrše zamenjivanja.
Lična imena se, i inače, ne drže najbolje osoba i stvari u čijoj službi stoje. Ime Dragoljub, recimo, podjednako uspešno pristaje i plemenitim ljudima, i gadovima. Kad malo razmislite, i sami ćete posumnjati u to da se planeta Mars neizbežno i s valjanim razlogom tako naziva. Njeno pravo ime, ukoliko postoji, možemo jedino slutiti. Što duže mislite o jednom predmetu, to njegovo ime postaje sve nevažnije i nestvarnije. Te, kad je tako, što se ne bismo igrali? Što pomenutu planetu ne bismo svakog dana zvali drukčije? Po trenutnom osećanju, ili kako nam se kad prohte. Priroda znakova je proizvoljna; nauka pruža podršku prekrštivačima! Ako, prema Sosiru, a i prema našem iskustvu sa planetom Mars, nemamo nikakvog ozbiljnog razloga da deo tela kojim mislimo nazivamo glava, još je manje opravdanja da ulicu kojom se od železničke stanice penjemo prema centru zovemo Balkanska. Što prvo ne bi bila baldunka, a drugo ulica Paje Pajića? Što se baldunke tiče, teže bi išlo; odveć smo se navikli na ono glava. Kad je u pitanju ime ulice, čoveka ili grada, sistem je klimaviji. Prekrštivači su to shvatili, i bacili se na posao. Juče Balkanska, danas Petra Mučibabe, sutra cara Tanasija: kogod kroz tu ulicu prođe, ima pravo da je prekrsti, i tako obeleži svoje prisustvo u istoriji.
Dakako, ovde nije reč o pojedincima, o njihovim tačnim ili pogrešnim doživljajima reči. Kakogod naopake predstave o ovome ili onome imao, pojedinac retko može da naškodi ozbiljnije. Nevolja počinje kad se improvizovanju skloni duhovi dokopaju vlasti, i kad zbrku u svojim glavama povežu sa nekom manje ili više prikladnom ideologijom. Lične sklonosti i odbojnosti tada se prevode u zakonska akta, u naredbe. Ulice, gradovi i ljudi prekonoć menjaju imena. Da, i ljudi. U jednoj evropskoj državi obnarodovan je zakon koji obavezuje sve građane da, pre isteka kalendarske godine, promene ona imena i prezimena koja su nepodobna sa političkog, ideološkog ili moralnog stanovišta. Na udaru su, pretpostavljamo, imena tipa Muhamed, Gotlib, Guzina. Možemo samo da zamislimo proizvoljnost koja će u ocenjivanju podobnosti doći do izražaja!
Prekrštavamo, a prekršteno s mukom životari. Ili kopni ono samo, ili mu se novo ime ne drži. Uzmite vizantijsku prestonicu: Vizant, Vizantion, Bizant, Carigrad, Konstantinopolj, pa još Stambol, Istambul... Ali tu su se, barem, carstva skrhala. Mi danas pometnju pravimo iz čista mira, ili iz želje da unapredimo nazadnu toponimiku planete. To se može, a i može nam se. Dozvolu ni od koga ne tražimo.
Vazda proizvoljno, svako ime, a vlastito pogotovo, traži mnogo vremena da bi se vezalo za ono što označuje. Stari gradovi su rasli sporo i dugo, a imena njihova, kao i njihovih ulica, dolazila su sama od sebe, javljala se u pravom času i na sudbinski način. Danas se ulice isuviše brzo prosecaju, pa prirodna imena ne stižu da se obznane. Novostvoreno treba nekako obeležiti, prišiti mu brojku, ako se ničeg drugog ne možemo setiti. Možda je i bolje ulicama davati brojke, no nasilu ih povezivati sa lučonošama ljudske borbe za napredak. To je stvar osećanja i ukusa.
Tek, čovek se, od nedavno, dosetio da bi prilikom imenovanja mesta i saobraćajnica mogao da poobavlja i neke druge, korisne poslove: da proslavi, večnosti da zavešta važne ličnosti i događaje. Počeo je da nadzire svoju sredinu, da joj kumuje. A ko može da krsti, može i da prekrštava. Tako se zašlo u ulice koje su imale imena, krenulo se u ispravljanje i osavremenjivanje.
Spisak ulica je postao neka vrsta podsetnika iz svetske i nacionalne istorije. Ozbiljno se raspravlja: ko je u nj ušao, ko nije, kao da je reč o kakvoj strogoj enciklopediji, ili izbirljivoj antologiji. Krstitelji zasedaju, većaju, odlučuju. Pisac ovog teksta poslao je, pre tri-četiri godine, jedno pisamce Odboru za imenovanje ulica, u kojem je pitao: zašto su Jovan Dučić, Tomo Maretić i Dragiša Stanojević zaobiđeni pri deljenju te vrste priznanja. Odgovor nije očekivao, ali ga je — i to se dešava! - dobio: rečeno mu je da Dučić ima ulicu, da se predlog o posvećenju Tome Maretića prihvata, a siroti Dragiša Stanojević je odbijen!
I ulica, eto, može da deluje vaspitno, da, imenom, čuva uspomenu na one do kojih nam je stalo. Mi smo uvereni da sve ulice u večnost vode, pa, kad već tamo idu, neka prebace nas i naše drage. Počeli smo da im utrpavamo svoje ljubimce, da im podmećemo svoje samoobmane i zanose. Čineći to, ponekad preinačujemo zaletanja onih koji su se u nedavnoj prošlosti, s drukčijim zabludama, ali u istom pravcu trudili. Krivudavi i dugi, tokovi povesti se, nažalost, ne mogu usmeravati prema trenutnim željama i hirovima. Imena evropskog kalendara su se stolećima učvršćivala i pomerala, da na kraju deseti po redu mesec ponese ime osmog, dvanaesti desetog, ovaj imperatora, onaj boga rata... Nesređeno i nepoučno, ali ispraviti se ne da, i dobro je tako kako je... Vođi francuske revolucije predložili su poučniji sistem, ali uzalud: nije se održao. Izvan vremena i protiv vremena ništa se trajno izvesti ne može. Svet ne živi, niti imena postoje po kakvom korisnom i preglednom planu, već po nekoj drugoj nuždi.
Dovoljno je da ulica, ili grad, ili čovek, poduže vreme nose jedno, makako "ružno", nevažno ili neuputno ime, pa da se ono stopi sa onim čemu je dodeljeno, da se usklade proizvoljnost i nužnost. To je ono što mi, izgleda, ne shvatamo, pa im namećemo naša nepouzdana merila, vođeni neznanjem i sumnjivim nadahnućima. Svaka ulica, grad ili čovek hoće ime za sebe i zbog sebe, a ne zbog ličnosti ili događaja povodom kojih im se imena predlažu. Zato i jesu najbolja imena koja su se pojavila sama od sebe, u vezi sa funkcijom, ili kojom drugom odlikom mesta, odnosno grada. Tako, ulice: Cvećarska, Hlebarska, Užarska, Ratarska, Kovačka, Duga, Kriva, Visoka, Nova, Stara, Cvetna, Devojačka... Ili: Buenos Aires, Sumrakovac, Golija, Prokletije. Rasturati i poništavati takve nazive, ili ih zamenjivati savremenijim, znači ubijati unekoliko ono što je označeno.
Naša merila o ružnom i lepom, naprednom i nazadnom, prikladnom i neprikladnom, prilično su detinjasta i plitkoumna. Pre tri godine neki naši sugrađani pobuniše se protiv naziva svog naselja; ono se, o užasa, zvalo, i srećom, još uvek zove, Konjarnik. Zasmetala ljudima prostota te reči. Šta je neprilično u činjenici da su se tamo, nekad, odgajali konji? Kakve sramote u tome ima? Onaj ko je tom kraju dao ime bio je naprednije nastrojen od onih koji danas predelima i gradovima naturaju imena svojih careva, kraljeva, predsednika i ministara. Konjarnik je reč lepa i krepka, skovana kako treba. A mi bismo da tu uglavimo štogod kićenije. Na primer: Slavujev Gaj, ili, još bolje, Naselje N. H. Grigorija Varošlije.
Prust je, doduše, u Traganju, tvrdio da u reči Parma oseća nešto od stendalovske blagosti i odbleska ljubičica; ime Germant predočavalo mu je traku narandžaste svetlosti; Žilberta — nešto kiselkasto i sveže poput kapi iz zelene kante za zalivanje. Ali on nije mislio da bi, zbog oseta koje su u njemu budila, imena trebalo menjati. Naprotiv.
Svako vreme gaji svoje junake i svoje zablude; na prve, i na druge, ono ima pravo. Ali trebalo bi, donekle, voditi računa i o meri. Kad se ona prevrši, zablude prelaze u divljanje. Ako nam je već toliko stalo do nekih suvremenih nam ličnosti i događaja, ako bismo, i tim načinom, želeli da obeležimo svoj vek, pokušajmo da ih proslavimo ne nasrćući na već imenovano. Na sve strane niču nove ulice: poverimo im imena divota i svetinja do kojih nam je stalo. Nama se, međutim, čini da će starije ulice tu slavu srećnije i dalje preneti. Tu grešimo. Stare su ulice svoju snagu ovekovečivanja istrošile na druge, verovatno manje važne događaje i ličnosti, — ali šta da se radi, kad nismo bili u mogućnosti da ih blagovremeno pravilno usmerimo.
Zabuna je u ovome: smisao davanja imena nekome ili nečemu nije proslavljanje ovog ili onog pojma, ličnosti, već sámo imenovanje. Od naziva gradova, ulica i pojedinaca ne mogu se praviti panteoni pod otvorenim nebom. U večnosti će se proslaviti onaj koga večnost bude htela, a ne onaj koga joj mi preporučimo. Imena moraju pripadati pre svega onome što se imenuje. Ako se naziv doista primi, događaj ili istorijska ličnost po kojem je došao povlači se u drugi plan. Kakve veze ima Knjaz Miloš sa onom saobraćajnicom koja se, u dva-tri zaleta i izdiga, kao skijaška skakaonica, spušta od Pošte ka Mostaru? Ko se, dok šeta Gračaničkom, seća divnog rujnozidog manastira? Na povod se pomišlja samo onda kad se ime nije stopilo, no ostalo da visi u vazduhu kao nasilni i neuspeli pokušaj.
Prekrštavanje može da uspe i da se opravda samo onda kad se suština neke stvari ili bića pre toga izmenila. Da bi postao Muhamed Ali, Kasijus Klej je dušu prekrstio. Sličan je prevrat načinio Alonso Kihano, u viteštvu narečeni Don Kihot od La Manče. Oni su, jedini, prikazali pravu, punu cenu prekrštavanja.