Ova knjiga je, u nešto užem obimu, prvi put izišla u leto 1977, kod nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Početkom jeseni, po povratku kritičara sa godišnjeg odmora, pojavili su se, u štampi, prvi osvrti na nju. "Politika" od 8. septembra 1977. donela je osvrt svog redovnog recenzenta, koji je knjigu ocenio kao "ubedljivu raspravu o kulturi govora". Napominje se da, pored rasprave o pisanju i govoru, autor slika i "jednu klimu duha", koja "ili pogoduje jezičkom krivotvorstvu, ili je prema toj vrsti zaraze nedovoljno osetljiva i neotporna". Krivce za takvu "klimu duha" člankopisac vidi u papagajstvu sklonoj birokratiji. On je očigledno osetio, i prihvatio osnovnu misao pisca knjige, pošto tvrdi da "jezičke slabosti nikad nisu samo jezičke". Knjiga je, prema "Politici", "pronicljivo i odvažno ukazala na neka izvorišta mutnog i mucavog govorenja". Pošto ta izvorišta nije do kraja imenovao ni "odvažni" pisac knjige, to se još manje moglo očekivati od recenzenta zvaničnog lista. Hrabrost je, godine 1977, bila relativan pojam. Kao i danas, uostalom.
Drugog oktobra 1977. NIN je objavio kratak, nepotpisan osvrt, u kojem je rečeno kako "Muka s rečima" pokazuje da "neznanje nije jedini uzrok stalnog kvarenja jezika". Jezik politike je "statusni znak". Nehat i nepoštenje u mišljenju se neizbežno odražavaju u govoru i pisanju. Kako se odnosimo prema rečima, tako i one nama uzvraćaju. Recenzent je ovo shvatanje pokušao da okrene u aforističnu igru reči, kojom se završava njegova beleška: "Plazimo jezik jeziku, a i on nama".
Uza sve pohvale knjizi, oba prikazivača svakako nisu rekla sve što su imali i mogli kazati. Ono najvažnije bilo je samo ovlaš naznačeno; sasvim dovoljno za publiku koja se bila izveštila u čitanju između redova. O knjižici se po Beogradu uveliko govorilo. Slobodan Mašić je, pod pazuhom, raznosio četvrtaste pakete, snabdevajući četiri-pet knjižara koje su uzimale njegova izdanja.
Početkom oktobra u razgovor o "Muci s rečima" uključuje se, iznenada, direktor Jugoslovenskog instituta za novinarstvo. On je "knjižicu" razumeo kao napad na naše angažovano, to jest, politizovano novinarstvo, pa je smatrao da je njegova ustanova pozvana da zaštiti žurnaliste od nasrtaja i klevetanja. Njega je naročito razljutilo nekritičko preuzimanje jedne ocene Ežena Joneska koji, govoreći o propagandi, primećuje: "Čim je neko politizovan, to je znak da u osnovi laže". Direktor Instituta bio je, prirodno, veoma politizovan, toliko politizovan, da mu se činilo da drugih istina na svetu, osim njegove, nema i ne može biti. Dovesti njegovu politiku u vezu s lažju, to mu je ličilo na bezočnu klevetu! Joneskova kritika, možda, važi za stanje na Zapadu. Naša je politička propaganda "s one strane laži i istine". Mi smo, i tu, pokušali da izgradimo nešto što je "bez presedana u istoriji".
Zakazana rasprava najavljena je pod naslovom "Danojlićevo viđenje uloge jugoslovenskog novinarstva". Pisac "Muke s rečima" o novinarstvu govori samo uz put, i samo u onoj meri u kojoj je ono produžena ruka zvanične politike. U najvećem broju slučajeva, novinari su žrtve i nevoljni prenosioci drvenog jezika, a vrlo retko njegovi tvorci. Direktor je, međutim, tačno osetio da se pisac suprotstavlja temeljnim opredeljenjima i vrednostima društva. Savest mu je nalagala da bez odlaganja krene u napad. Računao je na podršku dela uvređenih novinara.
Ta će podrška izostati, i to iz dva razloga. Novinari su, bolje od pesnika koji je pokušao da opiše njihov tužni položaj, znali pravo stanje stvari. Ono je bilo mnogo gore nego što ga "Muka s rečima" predstavlja. Te je godine predsednik Republičke skupštine, prilikom jedne posete redakciji "Politike", podviknuo okupljenim urednicima i saradnicima lista: "Nigde, vala, u svetu štampa nije slobodna i nezavisna, pa neće biti ni u Srbiji!" Posle ovakve uvrede, sasute pravo u lice, sve što je pesnik, u "Muci s rečima", prebacio novinarima, liči na toplo i prijateljsko saučešće.
Drugi razlog zbog kojeg akcija nije dobila podršku štampe, bio je taktičke prirode: Institutu nije bilo dovoljno da se obruši na pisca i izdavača knjige, nego je pokrenuo pitanje uređivačke politike listova koji su dopustili da u njima iziđu povoljne ocene spisa prožetog antikomunizmom. Da je ovakvu primedbu, to jest optužbu, izneo Centralni komitet vladajuće partije, ili Gradski komitet, odgovorni "Politike" i NIN-a bili bi posmenjivani bez mnogo natezanja; Institut za novinarstvo takva prava i ovlašćenja nije imao, i sve što je uspeo, bilo je da kod rukovodilaca listova izazove prezir i otpor. Novinari su se solidarisali s pesnikom i stavili se u njegovu odbranu.
U pozivu na javnu raspravu, zakazanu za 9. novembar, direktor objašnjava da "navedena knjižica (...) sadrži niz tvrdnji o jeziku, stilu i vanjezičkim predmetima za koje smatramo da su neprihvatljive politički i naučno. S druge strane, autor zapisa olako daje negativne i površne ocene o našem novinarstvu i novinarima, te stoga smatramo da će tema biti zanimljiva za novinare i novinske kuće. Nažalost, u mnogim našim glasilima knjižica je dobila laskave ocene".
S jedne strane, Institut bi da zaštiti moralni integritet oklevetanih novinara, a s druge, da pozove na javnu odgovornost rukovodeće ljude najjače beogradske novinske kuće. Ta se dva posla, u isto vreme, nisu mogla obaviti. Knjiga i njen pisac su, u svemu tome, bili samo povod. Jedan veran, a nedovoljno uspešan i slabo poznat društveno-politički radnik, pokušavao je da dokaže da najviše položaje u beogradskom novinarstvu drže oportunisti i idejno nebudni slabići, koji bi se, možda, mogli smeniti, a onda bi na jedno od njihovih mesta došao drug koji je uočio propust. Zaista je klasna borba, na svim nivoima i u svim situacijama, glavni pokretač kretanja društva; njoj ne mogu da izmaknu ni oni koji su je teorijski definisali. I marksisti, u društvu, zauzimaju različite položaje na društvenoj lestvici, i među njima se javlja nešto nalik na socijalnu napetost. Ko je doli, taj bi gori...
Vodeći ljudi u "Politici" i NIN-u su to na vreme osetili i spremili se za odbranu. Branili su sve: i kritike koje su se pojavile u listu, i pisca, i "Muku s rečima", knjižicu koju, pretpostavljam, nisu ni stigli pročitati.
Odvijanje slučaja pratio sam sa priličnom hladnokrvnošću. Za mene je bilo najvažnije da je knjižica ušla u opticaj: prvo izdanje, objavljeno u maju 1977, rasprodalo se za vreme godišnjih odmora, i Mašić je, u oktobru, izbacio drugo izdanje. Za svoje sam knjige, onih godina, strepeo samo do časa dok se ne pojave u knjižarama. Tih sam dana bio zabrinut zbog "Dobrislava", koji je još ležao u magacinu BIGZ-a, a oko kojeg su se plele mutne igre. Čak je i opštinska policija išla po beogradskim knjižarama, tragajući za tim delom, iako ga još nije bilo na tržištu. Nešto se kuvalo, pa smo se Ivan Čolović, kao urednik, i ja, kao autor, mesec dana morali boriti da knjigu istrgnemo iz ruku onih koji su želeli da je zabrane.
Hajka na "Muku s rečima" izgledala je prilično jadno, i kad danas o njoj govorim, osećam beskrajnu dosadu i tugu. Malo je progona, onih godina, ličilo na prave progone: vladajuća ideologija je umirala, i sve što je preduzimala protiv nepoćudnih, pre je podsećalo na burlesku i karikaturu, nego na istinsku opresiju. I Šuvarova "Bela knjiga" bila je lakrdija, kao što se i suđenje Đogu, u jednom trenutku, u to izokrenulo. Poststaljinizam je bio rugobna senka staljinizma, pa su mu takvi bili i progoni: traljavi, obazrivi, bez žara i uverenja.
Sastanak o "Muci s rečima" održan je u predviđeno vreme, 9. novembra 1977, u prostorijama Instituta. Došli su novinari iz raznih redakcija, ponajviše iz "Politike" i NIN-a. Inkomodirao se i sam direktor "Politike": znao je da i ovakvi, glupi slučajevi, mogu čoveka koštati karijere. Ja tom sastanku nisam prisustvovao, ali su mi, iste večeri, podneli izveštaj o tome kako je protekao, dok sam referate direktora i njegovog pomoćnika pročitao, dva meseca kasnije, u časopisu "Novinarstvo". Hajka Instituta je doživela žalostan krah. Novinari su se, što upadicama, što ćutanjem, što zajedljivim primedbama, jednodušno suprotstavili podnosiocu glavnog referata. Direktor "Politike" je, tokom sastanka, doturao ceduljice saradnicima svog lista, podstičući ih da "uzmu reč". Da će svako, ko otvori usta, progovoriti protiv šefa Instituta, direktor "Politike" u to ni časka nije sumnjao. Zakleti neprijatelj slobode govora i mišljenja, nekadašnji policajac, šef Instituta je zauzimao relativno nevažan društveni položaj, nije bio pod strogom zaštitom Države i Partije. Ako su novinari morali povijati vratove pred tolikim moćnicima i ideolozima, ovom, slobodnom strelcu u borbi za idejnu čistotu i ispravnost, takav respekt nisu dugovali. Tako su pisac "Muke s rečima", i njegovo delce, te večeri bili srčano branjeni od komunista-umerenjaka, koji su i sami bili na udaru komuniste-staljiniste. Na jednoj strani bili su pragmatični, dobronamerni i nedovoljno budni ljudi, a na drugoj priučeni "naučni radnik" prepotopski "revolucionar", koji je upravo upotrebom drvenog, birokratskog jezika, stekao zvanje doktora nauka! Na jednoj strani, savitljivi i popustljivi ljudi, a na drugoj bivši policajac, koga je od budućnosti što je pripremaju popustljivci hvatao strah. Direktor Instituta se, tako, pojavio kao advokat tog jezika laži i nasilja o čijim zlodelima govori moja knjiga. Drveni jezik on je, naravno, branio uobičajenom birokratskom frazeologijom — čime bi je drugim, nesrećnik, i mogao braniti?
Već na početku svoga izlaganja, nalazimo fraze koje se nimalo ne razlikuju od onih što se, u mom pamfletu, navode kao primeri lošeg pisanja i mišljenja:
"Radničkoj klasi kao vladajućoj društvenoj klasi, i samoupravljanju kao najmasovnijem obliku upravljanja društvenim poslovima, potrebniji je više nego ikom drugom precizni jezik."
Na našim satiričarima stoji veliki zadatak: ostaviti, naraštajima koji dolaze, svedočanstvo o jednom ludom vremenu u kojem su bivši udbaši, i lažni doktori nepostojećih nauka, nastupali pred javnošću kao pravoverni tumači najdubljih težnji i interesa radničke klase, pa su, eto, poznavali i jezičke potrebe te klase! Direktor priznaje da se te potrebe ne zadovoljavaju onako kako bi trebalo. Ko je kriv? Naučni radnik otkriva svoju nemoć da ovaj problem shvati i naučno istumači:
"Kako je došlo do poplave tuđica i pojave bespotrebnih i nerazumljivih fraza u našoj svakodnevoj govornoj upotrebi teško je objasniti."
Tačno. Da bi to objasnio, referent bi morao izvršiti psihoanalizu nad samim sobom, za šta on, naravno, nema ni znanja, ni hrabrosti, ni potrebe. On sâm takav, bespotrebni jezik proizvodi, živi od njega i za njega, pa neće valjda sad priznati da je rabota, za koju prima visoku platu, u suštini proizvodnja magle i laži?
Zanimljiva je i sledeća Direktorova tvrdnja:
"Politička intonacija ove knjige nema veze s naukom o jeziku."
To bi trebalo da znači da se o jeziku ne može i ne sme razgovarati sa stanovišta politike, a ako se to čini, onda se ne bi smeli izvoditi izvesni zaključci. Pravo koje uskraćuje piscu "Muke s rečima", direktor je zadržao za sebe, pošto celom pitanju pristupa sa stanovišta politike, i to jedne od najgorih koje su u poslednja dva veka na Balkanu vođene.
Referent podseća novinare — u čiju je zaštitu ustao — na njihove svete dužnosti, čime određuje i ulogu štampe u slobodnom, socijalističkom društvu:
"Pristupajući Savezu novinara Jugoslavije, i primajući na sebe svojstvo društveno-političkog radnika, novinar se svesno opredeljuje za ideje marksizma-lenjinizma."
"Primajući na sebe svojstvo": to već liči na miropomazanije i zaređenje. Lepo zamišljeno. Samo, šta da rade oni koji bi želeli da se bave novinarstvom, a ne prihvataju ideje marksizma- lenjinizma? Ako smo dobro razumeli direktora Instituta, takvi nemaju šta da traže u ovoj profesiji. Novinar je isto što i marksista. Sad nam je bar jasno zašto je, onih godina, kosovska stvarnost prikazivana pogrešno ili prećutkivana: tamo se životna praksa isuviše udaljavala od teorije, pa je novinar-marksista jednostavno nije video.
Glavni zadatak novinara nije da obaveštava o zbivanjima i da ih eventualno tumači, nego da se
"bori za potpuno ostvarenje vodeće uloge radničke klase."
U ovom je iskazu zanimljiv prilog potpuno. Zvanični dokumenti i partijske rezolucije, od 1945. do 1977, neprestano ponavljaju da je u Jugoslaviji na vlasti radnička klasa, ali se, isto tako uporno, ističe da ona tu vlast nije konačno učvrstila, to jest, da nije ovladala viškom rada. Prema tome, iako je na vlasti, radničkoj klasi predstoji duga borba da ovlada onim što je zaposela, u čemu ogromnu ulogu treba da odigra napredno novinarstvo. Sve je, dakle, dobro, ali bi moglo biti još bolje. U komunističkom raju progres će se, prema A. Zinovjevu, ostvarivati kroz borbu između naprednog i još naprednijeg, dobrog i još boljeg, sve dok se ideali potpuno ne ostvare. Otuda prilog potpuno u gornjem primeru: u drvenom jeziku ništa nije slučajno.
Ovu borbu ometa pisac "Muke s rečima", za koga je:
"sloboda novinarskog rada pojam van diskusije, van društveno-ekonomskih, politički, kulturnih pa i međunarodnih okolnosti konkretnih društava."
Konkretne okolnosti, u datom trenutku, zahtevaju da se sloboda novinarskog rada ograniči. Sloboda van diskusije je u našem društvu nezamisliva i neprihvatljiva. Može postojati samo uslovna, diskutabilna sloboda, po meri i volji direktora Instituta, i njemu sličnih svesnih snaga. Kriterijum, eto, ne zadovoljavaju ni neki Partiji odani rukovodioci novinskih kuća:
"Istini za volju, više nego Danojlićeva knjiga treba da nas zabrinu ona sredstva informisanja koja su pojavu ove knjige dočekala sa velikim talambasima i time joj dala važnost koju ne zaslužuje."
U dobrim starim vremenima to je bilo nezamislivo: novine bi ovakvu knjigu oštro napale, ili bi je prećutale, a piscem bi se pozabavila policija. A sad su se, evo, pojavila i nekakva "nezavisna izdanja"! Nezavisna od koga i od čega? Pri samom pomenu reči sloboda i nezavisnost mali aparatčik se maša za revolver.
Pošto su novinari ovu brigu o njihovoj profesionalnoj časti primili nezahvalno i ravnodušno, direktoru nije ostalo drugo nego da krene u novi napad, u kojem će, ovoga puta, oni sami postati glavna meta. U NIN-u od 27. novembra 1977. Direktor Instituta je objavio napad na redakciju tog lista, optuživši je da ne shvata težinu neprijateljskog dela počinjenog objavljivanjem "Muke s rečima". Člankopisac gorko i tužno primećuje da piscu ne fali dlaka s glave:
"M. Danojlić, kao što znate, nema nikakve muke ni sa nama, ni sa ovim društvom."
Prošla su lepa vremena kad se za mnogo manje prestupe hapsilo, otpuštalo s posla, slalo na Goli Otok. Sad su se pisci osilili i osamostalili, pa je, eto, jedan od njih izdao
"sâm, ili u saradnji sa drugima, "nezavisno izdanje", u kome pod plaštom rasprave o jeziku, raspravlja o mnogim drugim stvarima.
O, užasa: raspravljati o mnogim drugim stvarima! Pisac se, uz to, drznuo da samoupravnom društvu ponudi građansku ideologiju i građanski koncept štampe!
Jugoslovenskoj praksi javnog informisanja ovaj se pisac suprotstavlja nedozvoljenim sredstvima i metodom.
Nedozvoljeno sredstvo je književni ogled, a metod je — nuđenje takvog ogleda na uvid javnosti.
U kratkom odgovoru na ovaj napis, NIN obaveštava čitaoce da je direktor Instituta počinio nešto što nije uobičajeno u istoriji javne reči; posle otvaranja debate
"pismima se obratio jednom broju rukovodilaca, javljajući im — uz svoje političke ocene, dabome — šta su govorili učesnici javne rasprave u Institutu."
Ne znam kako stoji s istorijom javne reči: rekao bih da ni ona nije tako čista i svetla kako je NIN zamišlja. Što se tiče povesti tajne reči, to jest, istorije otkucavanja i doušništva, postupak je više nego normalan. S obzirom na dužnost koju je nekad obavljao, direktor se, prosto, nije mogao uzdržati: navika je druga priroda.
Uz direktorovu ocenu stao je, otvoreno i bez oklevanja, ondašnji glavni urednik Radio- Beograda, koji je i danas, godine 1990, istaknuta ličnost na domaćoj političkoj sceni. On je, u večernjem dnevniku svoje stanice, 28. oktobra 1977, rekao da je autora "Muke s rečima"
"mučila neka druga muka, čim je mogao da jugoslovenskom političkom novinarstvu, koje u samoupravnom društvu služi radničkoj klasi, pripiše laž."
Tako se služenje jednoj klasi, koja je u onom trenutku bila toliko politički obespravljena, da nije imala ni valjanih sindikata, proglašavalo za merilo istinoljubivosti i objektivnosti...
Svoj osvrt direktor završava ovim savetom:
"Danojliću bi bilo zaista pametnije da se mane novinarstva u Jugoslaviji, a što se tiče Pariza u kome, kako nas obaveštava izdavač, boravi, široko mu polje — Jelisejsko!"
Šest godina kasnije ovaj će mi savet, mnogo jasnije, ponoviti jedan ljubazni službenik Državne bezbednosti, s kojim sam imao poduži, i, moram reći, prijateljski razgovor. Videvši koliko sam zabrazdio s nekim svojim shvatanjima, taj mladi čovek mi je, u jednom trenutku, rekao:
— Kad se već osećate tako kako se osećate, a granice su otvorene, ne razumem... šta ovde tražite?
Drveni jezik, o kojem je moja knjižica godine 1977. progovorila, kompromitovan je, zajedno s ideologijom koja ga je rodila, ali je još tu. Pregledajući knjigu za ovo, peto izdanje, nailazio sam na bolja i lošija, pronicljivija i površnija zapažanja, na jezgrovite formulacije, i mislio: da, tu je dosta rečeno, ali je ono glavno ipak izostalo. I pored sve žestine pobune, pa i spremnosti da se ide do kraja, knjižica je obeležena vremenom niskosti i opšte laži, u kojem je napisana.
Za sve vreme polemike oko "Muke s rečima" nisam svraćao ni u "Politiku", ni u NIN, iako su me ta dva lista srčano branila. Jer ni oni koji su me branili nisu, u odbrani, mogli ići do kraja. Sve je u tom sporu bilo polovično i nečisto. Opaki i opasni aparatčik, koji me je napadao, nije imao snage ni ovlašćenja da svoje pretnje izvede do krajnjih i logičnih konsekvenci, kao što ni branioci pisca i njegovog prava na slobodu govora nisu mogli reći sve što su želeli i morali reći... U "Zelenom", poverljivom biltenu CKSKJ što mi ga je, one jeseni, preplašen, dostavio poznanik zaposlen u Odeljenju za međunarodne veze jugoslovenske Partije, izišla je beleška Saveznog komiteta za informacije, koju je sačinila Stručna služba; u toj belešci stručnjaci govore o "Muci s rečima" onako kao se ovakvi razgovori, interno, među jednomišljenicima, vode:
"Autor se, između ostalog, neprekidno upinje da uveri čitaoca kako se jezik nije iskvario slučajno(...) Pisac sve to tvrdi kao da ne živi u samoupravnom, već u nekom drugom sistemu, u nekim društvenim odnosima u kojima drugi odlučuju, drugi vladaju, drugi misle(...) Možda je sa stanovišta "Nezavisnih izdanja" bilo korisno i konjukturno da se bar još jedna knjiga okiti napomenom "zabranjeno", kao što piše uz dvanaestu knjigu ove edicije (Ivan Ivanović: Crveni kralj). Ta podvala očigledno nije uspela, jer Danojlić nikog nije uvredio, oklevetao ili uverio u laž. Pokušavao jeste, uzalud: šupljim rečima to se ne da. Da li je on hteo da podvali pokušavajući da prizemnim politikantstvom kupi oreol mučenika sve manje konjukturan i tamo gde su juče bili spremni da ga plate u hladnoratovskim kampanjama, to se ne može reći — ostaje tek da se zaključi da podvala nije uspela. Podvalio je možda jedino radnicima "Srboštampe" koji su knjigu štampali i slagali slova, misleći na reči, dok je Danojlić izgleda mislio na nešto drugo."
A to drugo toliko je sveto i nedodirljivo da je o njemu najbolje ništa ne misliti.
Početkom 1978, kad se afera bila stišala, sreo sam, u kafani, ondašnjeg glavnog urednika NIN-a, starog i dobrog druga. Dočekao me je s prekorom:
— Gde si, nikako da svratiš u redakciju? Mi te branimo od onog staljiniste, a ti mudro ćutiš...
— Ne znam, šta bih o svemu tome rekao... Ljubazni ste, hvala vam što me branite, samo, ni vi ne govorite punu istinu, niste u mogućnosti da je reknete... A onaj razbojnik bi mi glavu skinuo, samo, on je više govorio istinu od vas... Vrlo dobro je razumeo šta sam hteo reći, a vi se pravite da ne razumete...
— Eh, eh, ti tvoji paradoksi...
Najbolju kritiku knjige, koja je do mene došla, izrekao je meni nepoznati Beograđanin, očekujući vozilo na autobuskoj stanici. Njegovo mišljenje mi je preneo neko ko se našao u blizini i čuo razgovor između dotičnog gradjanina i njegovog prijatelja. Ta, usmena kritika, vrlo je kratka, i u njoj je upotrebljena jedna nepristojna reč, koju sam izbacio, ali ćete je, nadam se, naslutiti i vratiti na odgovarajuće mesto u rečenici:
— Treba obavezno da pročitaš jednu knjižicu... sad je izišla, zove se "Muke reči"... da vidiš kako ih je jedan pisac... zaboravio sam mu ime... razbucao!
Preporučivati jednu knjigu prijateljima, a ne znati ime njenog autora, najveća je počast koju pisac može doživeti.