Dragutin Tadijanović: Poezija

Dugo u noć, u zimsku bijelu noć

Dugo u noć, u zimsku gluhu noć

Moja mati bijelo platno tka.

Njen pognuti lik i prosjede njene kose

Odavna je već zališe suzama.

Trak lampe s prozora pružen je čitavim dvorištem

Po snijegu što vani pada

U tišini bez kraja, u tišini bez kraja:

Anđeli s neba, nježnim rukama,

Spuštaju smrzle zvjezdice na zemlju

Pazeć da ne bi zlato moje probudili.

Dugo u noć, u zimsku bijelu noć

Moja mati bijelo platno tka.

O mati žalosna! kaži, što sja

U tvojim očima

Dugo u noć, u zimsku bijelu noć?

Kad me pitaju kakav je

Prsten moj, i odakle je, odgovaram:

Srebrni prsten, zar ne vidite. A kamen, kap

Tamne krvi koju zovu karneol,

Nosio je, u davno doba, na polasku

U križarski rat, vitez neki (tko zna išta

O njemu?). Kasnije, mnogo kasnije,

Nuernberški zlatar kamen je okovao

U srebro. I prsten, u malom nizu stoljeća,

Prelazaše s ruke na ruku. (Te su ruke prah

I pepeo, mogla bi za njih reći živa usta.)

Pa je došao, jednoga dana, i na moju ruku;

Ona je o njemu (godine, godine!) napisala stih:

"Na ruci mojoj žalosnoj crveni prsten Javorov."

A nitko nije pomišljao da je doista

Na ruci mojoj žalosnoj

Crveni prsten Javorov.

Nego me ispitivahu: Koliko bi on stajao,

I odmah dodavali: Hiljade, teške hiljade.

Ne bi slušali moj zbunjeni odgovor,

Da nisam o tome mislio, i da ne znam,

Hoće li on sa mnom leći

U zemlju ili će biti na nepoznatoj ruci

Kad moja bude pepeo i prah. Ona neće znati

Da se i meni činilo, kao i onima

Preda mnom, da se ruka moja neće nikada

Rastati od prstena, od prstena od srebra,

S kamenom tamnim kao krv, a zovu ga karneol

Oni koji poznaju drago kamenje. Gotova je pjesma

O prstenu. O mojem ili tvojem prstenu?