U proleće one godine kad ću pre vremena poći u školu počelo je nešto da se događa s mojim ujka-Dragim.
On je živeo u Senju, s jeseni do guše blatnjavom a leti u crvenkastoj dugi prašine, gusto načičkanom selu nadomak Lazarevog manastira Ravanice, u čijoj su porti kreštali zeleno-zlatni paunovi. A moji Senjani, na suncu se grejali, možda više nego i na carsku zadužbinu, bili su gordi na Carevo bupalo, neomeđeno mesto kod vrela reke Ravanice ispred manastira, gde je Lazar, prema predanju, nekad pao s konja. Možda mu pamteći teške namete i kuluke oko velike gradnje, radije negoli u časti, voleli su cara da vide sa guzicom u kaljuzi. Jedanput nas je neko izveo na breg iznad senjskog groblja i pokazao nam rukom nekud ispod žica propale rudničke vazdušne železnice. "Onde je pete godine vojvoda Milenko rasturio Turci."
Nisam mesto baš dobro video niti sam znao ko je vojvoda Milenko, ali bilo me je sram da pitam. Ne smeš ti rođake da brukaš.
I, jednoga dana, predvođeni bratom od ujaka Đorđem, koji je, po sopstvenom uverenju, sve znao i sve najbolje umeo, ostavili smo stoku na poverenje seoskim devojčicama i nas nekolicina krenuli preko brda. Zatim smo na jednoj blagoj padini kod Ivankovca s ne baš određenim osećanjima gledali neke rupčage obrasle sitnom travom, iz kojih su virili patrljci pocrnelog kolja. Kasnije ćemo verovati da smo videli upravo ostatke čuvenog šanca.
"Tu je to mesto", rekao je Đorđe, "dovodio me deda Ljuba."
Malo smo se naokolo osvrtali, a onda je neko predložio da se, na pravome mestu, poigramo Srba i Turaka. Ali bili smo umorni i nije nam se htelo, niti je iko pristajao da bude Turčin. I tako smo odustali. Posedali smo na očupanu travicu prošaranu brabonjcima i tragovima ovčjih čaponjaka.
Tad je naišao neki star seljak s torbom od kozline preko ramena. "Begajte odatle, nesretnici", povikao je i mahnuo tojagom u vazduh kao na ovce, "tu leže koske!"
U drugom razredu negde sam naišao na knjigu "Čuvaj se senjske ruke" i s uzbuđenjem uzeo da je čitam. Međutim, naše Senje, nekad puno hajduka i vampira, u njoj se nije ni spominjalo.
Rekao sam to jedanput ocu. Mama je već bila kupila one dve kućice od čatmare u Njegoševoj ulici, ne mnogo veće od bolje senjske štale, i upravo smo sa deda-Ljubom sedeli za ručkom.
"Hma", kaže moj otac prdeći na nosinger u maramicu i nasrćući na njega kao na neprijateljske rovove, "izgleda da i negde na moru ima neko Senje."
Ali njega, znao sam, za naše selo nije bilo briga. Otud je voleo jedino mog ujka-Dragog, koga tamo više nije bilo. Pa, morao sam da priznam, nije sve u njemu ni bilo za voljenje.
Rano leganje u tvrd slamarički krevet pun sitnih, ljutih svinjećih buva i s oštrim guberima kao pokrivačima, istina, nadoknađivalo se dobrim tučama slamnim jastucima, koji bi od glava odskakali kao lopte, ali to se, na žalost, moglo samo dok ne pristignu stariji. Već okopavanje kukuruza i krompira vazdan pod zvezdom, koje ti lomi i poslednju koščicu u telu i kojeg su se deca plašila kao grobljanskih vampira, nikakvu sličnu nadoknadu nije imalo. Zanimljivija je mogla da ispadne berba belošljiva, ranki i požega u Zabelu iznad sela, međutim, i to jedino ako ti dozvole da se pentraš na voćke da ih treseš ili bar da snosiš polunapunjene batare u kola. Inače, od pribiranja, pri kojem ne smeš ni da čučneš — odmah će te presresti pitanje: "Što malo ne prilegneš?" — nećeš proći mnogo bolje nego od kopanja. Isto su tako donekle uzbudljivi mogli da ispadnu i vršaji, berba vinograda i kukuruza i, naročito, muljanje grožđa, ukoliko se, opet, varošanski glup, ne pograbiš za laku plevu i slamu, već uspeš da dobiješ džak za žito ili korpu za korenje. Jer ono što izgleda najlakše, u selu ume da ispadne ubedljivo najteže.
Čuvanje, pak, brljivih, divljačnih svinja s kišnjama od pola metra, koje ispod oka stalno merkaju kako da ti kidnu u štetu i kaškala i umeju da galopiraju kao konji, ili zaluavih krava, koje znaju da se zaobadaju, iz mesta da zatutnje u kukuruze i tamo za tren da načine ršum kao topovska zaprega, nikad nije dobro, a može da ispadne i naopako. Jer štete umeju među komšijama da rode opake, istrajne svađe, koje se ponekad ne završavaju ni velikom omrazom i dugogodišnjim glupim parničenjem, ali se, srećom, najčešće ipak brzo zaključuju, pomalo smešnim gimnastičkim mlataranjem kosirima, vilama i sekirama:
"Nemo' da ti preskočim ova' plot, te da te tuna istropam ki repu!"
Međutim, ako kao jedan đak prvak voliš da cunjaš i šušnjariš i ne plašiš se pripovedaka o opasnim šarkama, poskocima i pojatskim psima, koje najverovatnije nikad nećeš ni sresti, izaberi da čuvaš koze i jariće, najlepše stvorove pod nebesima, kod vinogradske kolibe moga deda-Ljube u Dubravi iznad Senja. Samo, sa sekirčetom okačenim o džep ili torbicu, u kojoj čuvaš parče pogače i tvrdog sira, kreni lugom šarenim od sunca i punim kladenaca i končastih potočića, one će ti se, prezajući i od najmanjeg šušnja, prikačiti za pete i neće od tebe ni mrdnuti. Čak i ako se zamoriš i na okrajku prilegneš, brstiće u blizini i sačekaće te dok se ne odmoriš. A već noćenje u slami pod otvorenim nebom sa kajsijastim zvezdama zamršenim u granje, dok ti prosto pod glavom huji šumarička i bukova gora i huču ćukovi, nećeš zaboraviti, verovatno, dok budeš živ.
"Ali, dedo", nisam pristajao, "pa i u naše su selo bili 'ajduci."
"E, moj šutilo", miluje me deda po ošišanoj glavi. Pola veka proveo je u planini s ovcama i tako je prekrštavao sve muške unuke. "Nas zovu samo kad se lije krv i zapomaže. Kad se pije vino i peva, idu drugi." "Aha", odgovorio sam kao da razumem.