Svi smo mi, ko manje ko više, žrtve vladajućeg jezika svog vremena. Davimo se u izanđalim formulama, ulećemo u zamke prividno nepobitnih istina, dišemo vazduh zagađen otpadnim jezičkim materijalom što ga ideologija, popularna nauka, novine, privredna propaganda i drugi oblici poučavanja, to jest ubeđivanja, iza sebe ostavljaju. Naš je vek obeležen čupanjem najširih slojeva iz neobrazovanosti: taj je pokret zadojen idejom Nauke od koje se očekuju odgovori na sva pitanja. Prvi korak otimanja od zaostalosti sveo se na prihvatanje gotovih obrazaca jedne retorike; svetom ne vladaju toliko ideje i ljudi, već izvesne reči.
Vredelo bi bliže opisati nasilje što ga, nad svakim čovekom, čini vladajući jezik jednog razdoblja i podneblja. To se nasilje vrši u znaku određenih reči, a podržavaju ga sintagme i utvrđeni obrti. Šire gledano, ono se iskazuje u jednom vidu funkcionisanja jezika, u nastojanju da nam se nametnu stavovi koji se ne mogu i ne smeju hladno, objektivno procenjivati.
Mnogima je poznata ona vrsta nelagodnosti, čak straha, što je osećamo pred vlastodržačkom leksikom. Jasno razlikujemo te, posvećene reči, od onih drugih, običnih, manje važnih. Mogao bi se sačiniti čitav mali rečnik imenica, pojmova, glagola i ličnih imena koji imaju povlašćeni položaj u procesu saobraćanja. Tako se izdvojio jezik u jeziku, nadjezik, kojim vladaju te, nedodirljive reči. One ne označavaju toliko stvari i ideje, koliko ih, same, zamenjuju. Idolatrija dostiže vrhunac na nekim javnim priredbama i recitalima, gde glumci mahnito, do u beskraj, razlažu svete reči na slogove i na glasove, skandiraju ih, ili ih, puni strahopoštovanja, ispisuju svetlećim slovima. Reč u sebi uživa, samu sebe hvali i slavi.
U osnovi ovog poremećaja leži uverenje da sve ideje nisu razmenjive, pa, shodno tome, ni sve reči nisu ravnopravne. Korisno je posmotriti kako se i u kojim pravcima ta igra razvija, te kako je pojedinci prihvataju i vode.
Iako neodređene, i upravo u meri u kojoj to jesu, ove bi reči da pozovu na delanje, da osude, ocene, zabrane ili podstaknu, da obeleže granice poželjnog ili nepoželjnog. Cilj naredbodavaca i zakonodavaca nije razmenjivanje iskustava; sve što oni žele, jeste da za određeno vreme utvrde pravac prenošenja naređenja. A da bi se to postiglo, potrebno je, između ostalog, oduzeti rečima njihovu libidinoznu sočnost, osakatiti ih i sputati ih. Neke od tih, krunisanih reči zavladale su dušama i kontinentima, odavno izgubivši i ono malo smisla što su ga nekad imale. Takvo, čudovišno opterećivanje pojmova vrši se svaki put kad u područje logike provale utopije, iluzije i voluntarističke opsesije. Reči su najlakše žrtve ideološkog bezumlja: ako se ne može upravljati životnim tokovima, može se njima. Ako se stvari teško poboljšavaju, lako ih je razimenovati ili preimenovati. U jeziku se, tako, namnože svakojake plitke apstrakcije, mađijski obrasci i zakletve, nabuja prava parazitska leksika, koja ne predstavlja ništa razumu prihvatljivo, ali zato jasno određuje prostor dozvoljenog mišljenja. Strahovlada je tako oštra, da se neke od tih reči moraju izgovarati isključivo tonom poverenja i ljubavi, nežno. Objektivna, ili neutralna intonacija liče na svetogrđe. Valja izbegavati i stavljanje pokaznih zamenica ispred tih svetinja: one ih postavljaju u objektivnu perspektivu, a tako dragocena znamenja hladnoći se ne smeju izlagati.
Desi li se da koja od njih zgasne, lako se zamenjuje drugom, isto toliko neodređenom, ali efikasnom. Tako je koncepcija robnonovčanih odnosa imala sezonu kad je likovala, i razdoblje opadanja. Ali i kad je bila na vlasti i kad je otišla u nemilost, slobodnu raspravu nije trpela.
Svete reči se menjaju, ali sistem ostaje. On ima snagu da svaku novu krilaticu posveti, da je utisne u čela i duše. Želi li ko da se uključi u tu mrežu saobraćanja, treba jednostavno da pristane na izgovaranje vladajućih sintagmi. Pitanje da li u njih veruje ili ne veruje uopšte se ne postavlja. Ko ponavlja lozinku, taj je za; ko ćuti, sam je sebe izuzeo. Nije hteo, ili nije mogao na nauči šifru.
Posvećenost te leksike ponekad se iskazuje u vidu prave poremećenosti. U tom je pravcu najdalje otišao onaj domaći profesor sociologije, veliki obožavalac progresa, koji se zalaže za to da se ta uzvišena reč — progres — ne upotrebljava u nedoličnim izrazima kao što su progresivno oporezivanje seljaka ili progresivna paraliza. Kako bolest može biti progresivna?
Sklop mišljenja koji počiva na mađijskoj snazi pojedinih reči ne poznaje promene niti unutrašnja kretanja i sazrevanja. Reči su pune samozadovoljstva, dok traju i važe, a kad ih izbace iz opticaja, najednom se, bez traga, survavaju u ništavilo. Ideje na koje se to mišljenje poziva same po sebi nisu bitne; važno je učestvovati u igri verovanja.
Vladajuće reči određuju okvire mišljenja, način na koji se mogu upotrebljavati, pa i sintaksu. Tako se logokratija učvršćuje u nekoliko pravaca, na različitim nivoima. Sistem je zatvoren. Svaki smeliji pokret mogao bi ga ugroziti. Otvoreno mišljenje traži ravnopravnost svih reči, shvatanja i pristupa. Čim se neke reči stave izvan domašaja slobodne rasprave, svi se odnosi remete, perspektive iskrivljuju. Prećutano baca senku na izrečeno, laž guta ostatke istine. Dosadna i ružna, lakrdija bode oči. Zbog toga se pokreću naivne skolastičarske rasprave o stilu, kvarenju jezika, krizi besedništva, itd. Iz izloženog je, međutim, jasno da je takva "stilistička" kritika frazerskog žargona polovična, da izbegava da se suoči sa izvorom zla, te da, često, negodujući protiv zastranjivanja i ogrešenja, nastoji da prikrije pravi izvor logokratskog nasilja. Govoriti, ovde, o lošem jezičkom ukusu znači zamenjivati suštinu sa jednim od njenih formalnih izraza.
U oblasti smo tzv. vrednosne retorike, o kojoj su u novije vreme raspravljali Bart i Markuze. Odlika te retorike je sabijanje činjenica i suda na prostoru jedne te iste reči. Uzmimo jedan primer: shvatanje jednog pisca je, u javnom glasilu, ocenjeno kao larpurlartističko. Iz konteksta se vidi da se larpurlartizam smatra pogrešnim opredeljenjem. Tako postavljena, ta karakterizacija umetnosti-radi-umetnosti ne može se pobijati, preispitivati, niti se takvo usmerenje sme braniti. Nije isključeno da autor koji izriče besprizivnu osudu ne zna šta larpurlartizam uistinu označava. To se proveriti ne može; dijalog je isključen. Jasno je da bi svaki stvaralac trebalo da se stidi larpurlartističkih iskušenja, da ih potiskuje i guši. Jasno je: a zašto bi to bilo jasno? Kome, otkad? Slobodnom čoveku ništa nije na taj način jasno, tako poznato, ni do te mere neprikosnoveno.
Pogledajmo još jednu, politički obojeniju reč, revizionizam. Dovoljno je da za nekog mislioca, stranku ili učenje reknemo da su revizionistički, pa da se tom tvrdnjom, koja može biti i netačna, izrekne bespogovorno negativan sud. Ko, zašto i šta revidira; nije li revizija opravdana i potrebna; vodi li je jaka, poštena ličnost; koji su ciljevi revizije; ima li među njima bar jedan vredan raspravljanja — sva takva pitanja unapred se isključuju. U logokratskom poretku reč revizionizam je postala sinonim za desno skretanje i podlu izdaju, i tu milosti ne može biti. Presuditelj je našao način da, klasifikujući, ubije. Osuđeni je, srećom, ponekad u mogućnosti da mu istom rečju uzvrati. Na korisnicima sistema je da budu u toku, da poštuju unutrašnji dogovor i samopregorno podržavaju ulogu vladajuće reči.
Frazerski žargon pun je tuđica i proskitanih, ničijih reči. Samo su beskućne reči kadre da istovremeno imenuju i ocenjuju. Čim neka pripada našem svakodnevnom iskustvu, čim je malo bolje poznajemo i osećamo, čim joj znamo obim prostiranja, javlja se mogućnost slobodne interpretacije, i vrednosna retorika je ugrožena. Što je reč udaljenija od životnih situacija, pokornije ćemo joj služiti. Sklop se drži na mrtvim pojmovima i blokiranim značenjima, a ono što se vidi jesu daleki odsevi pogrešnih pretpostavki, opsesija i proizvoljnosti kojima se slepo robuje.
Ako je verovati V. B. Jejtsu, to jest njegovoj pesmi The Rose Tree, neki političari su još početkom našeg veka osetili da politički jezik isušuje živo jezičko stablo. Mislim na razgovor između irskih vođa Pirsa i Konolija, u pesmi Ružino drvo, koja u mom prepevu i tumačenju ovako izgleda:
"Neki se", reče Pirs Konoliju
"Rečima olako služe",
"Od političkog jezika možda se
Sasuši grm naše Ruže;
Ili to samo nad gorkim morem
Duvaju vetrine kužne."
A Konoli će: "Grm bi trebalo
Zaliti, da ne zagine,
Da ozeleni, na sve strane
Da šiknu grane, da sine
Pupoljak, izjutra, kao
Ponos naše gradine."
"Ali gde da nađemo vodu",
Reče Pirs Konoliju,
"Kad su svi bunari presušili?"
"Naravno, od nas sviju
Ružin grm ište krv, da se
Njegove žile zaliju."
Po davnoj nuždi i iskustvu, mi znamo da bi svaka reč trebalo da imenuje nešto sasvim određeno, postojeće, važno, i da to čini razumljivim povodom i načinom. Samo pod tim pretpostavkama reč može da ispuni svoju saopštavalačku ulogu. Naravno, možemo načiniti dogovor po kojem reči neće imenovati postojeće, već prizivati nepostojeće; možemo udesiti pesničku igru u kojoj se do značenja dolazi slobodnom razmenom iskustava među rečima; pri svemu tome iskrsnuće razni nesporazumi, javiće se gubici na jednoj, dobici na drugoj strani. Tek, jedno je nekomuniktivnost moderne pesme, a drugo zamorna proizvoljnost frazerskog žargona. U njemu su reči prinuđene da budu više od onog što mogu, manje od onog što su. U neprilici, počinju da pletu mrežu laži oko nas.
Konkretnost značenja, svagda i iz početka, jedini je put za održavanje veza sa stvarima; put pesničke, dakle časne upotrebe jezika. Zato danas, više no igda, treba insistirati na jasnoći. Nejasnoća je stupila u službu nasilnika. Valja uporno i dosledno bojkotovati jezik koji ne podnosi lično osećanje i mišljenje, to jest slobodu.