Iako me sport ne zanima previše — niti se njime bavim, niti za kakav klub navijam —, sportske izveštaje povremeno čitam iz jednog posebnog razloga: odmaram se od stegnutog, šifrovanog jezika kojim je većina vesti u novinama sročena. Čitanje političkih informacija iscrpljuje i ubija. U jednom nedavno objavljenom članku Jonesko je pojavu ovako video i ocenio:
U političkoj propagandi, na svim nivoima, jezik je udešen tako da skrije istinu, da prevari, da nasamari. Čim je neko "politizovan", temeljno laže. To važi za propagandu, za reklamu, za novinarstvo. Za političko novinarstvo, naravno. Demistifikovanje ideološkog i političkog jezika titanski je poduhvat, "nemogući zadatak". Stvar utoliko mučnija što mnogi od onih koji se izdaju za demistifikatore čine sve da bi vas obmanuli. Obmanjuju vas čak i pri definisanju demistifikacije. *
Slažući se s velikim piscem, neću ni pokušavati da demistifikujem mistifikaciju. Želim tek da ukažem na jednu meru prema kojoj bi se obim i dubina obmanjivanja mogli utvrđivati. Nju, nehotice, nude same novine, i to u svom drugom delu, a naročito na stranicama posvećenim sportu. Tamo se magluština u sebe potonulog govora razilazi, a stvari dobijaju jasnije obrise i razmere. Sad protokolarne, sad zabavljene koještarijama, novine se tek na tim stranicama otvaraju prema svetu onakvom kakav jeste, otvaraju se bez računica, zazora i tajnih obaveza. Ton, opšte raspoloženje, odnos prema građi, poredak vrednosti, merila vrednovanja — sve je na tim stranicama bitno drukčije. Sportski izveštači kao da pišu oslobođeni uobičajenih obzira, ne razmišljajući o propagandnom učinku svojih napisa. Građa kojom se bave to im dopušta. Drži se da je značaj te građe drugorazredan, a smisao lako dokučiv. Sportske priredbe nemaju važnost koja bi prevazilazila moć prosuđivanja jednog srazmerno pronicljivog posmatrača. Izveštač, upoznat sa pravilima igre, kadar je da sam, neposredno posle svršetka utakmice, dadne verodostojan opis i ocenu zbivanja. Pošto se ta zbivanja, sa stanovišta ideologije, smatraju nevažnim, opravdano se pretpostavlja da je normalan ljudski um sposoban da ih pojmi i oceni. Utakmica teško može imati neku višu, političku ili metafizičku dimenziju. Pa i kad se teži pobedi iz sličnih, nacionalnih ili državnih razloga, rezultat se ne da predvideti, niti, kasnije, izmeniti. Kako usmerivači javnog mnenja ne vole nepredvidiljive rezultate, oni su od sportskih izveštaja digli ruke.
Sve ostale oblasti života podložne su tačnim ili pogrešnim, tj. poželjnim ili nepoželjnim tumačenjima. Mnogi se događaji bez pažljivog objašnjavanja ne mogu ni predstaviti. Ocena često prethodi obaveštenju, ili ga jednostavno zamenjuje. Ne znamo šta se u istinu zbilo, ali znamo šta o tome treba da mislimo. (Tako dolazi do masovnih osuda knjiga koje niko nije čitao). Onima koji pišu o takvim zbivanjima nije lako. Valja da vide ono što se ne da videti, a da ne pridaju nikakvu važnost pojedinostima koje bodu oči. Svedočanstva dva najvažnija čula — protivno materijalističkoj tvrdnji da se ovaj svet može spoznati u čoveka ugrađenim osetilima — smatraju se nepouzdanim; vazda je moguće posredovanje neke više istine, koja može da preinači ne samo smisao kakvog događaja, nego i njegov naoko nesumnjivi tok. Naporedo sa stvarnošću onakvom kakva jeste, to jest iznad nje, gaji se i hrani svemoćna, od svega važnija fikcija na koju bi ona, stvarnost, trebalo da liči. Valja najpre tu fikciju zadovoljiti, ili je bar zavarati. Izveštač se trudi da uskladi ta dva plana, koji se najčešće ne poznaju i međusobno isključuju. Jedan od načina da se to postigne sastoji se u komentarisanju događaja čiji nam je stvarni tok nepoznat; drugi u njihovom delimičnom, iskrivljenom predstavljanju; treći, u polemici sa nepoznatim, nigde objavljenim stavovima i neimenovanim ličnostima (sejačima glasina, kritizerima, kafanskim misliocima). I najzad, najprostiji način: prećutkivanje. Ono o čemu novine ne pišu nije se ni dogodilo.
Sportski izveštač, jedini, veruje u postojanje objektivne istine; on nas obaveštava o onome što je video, i kako je video. Ni u njegovom poslu, naravno, ne teče sve lako i prosto; bitno je da je on uveren u mogućnost neiskrivljenog obaveštavanja. Ponekad, kad izveštava sa fudbalskih utakmica, u slučajevima tzv. off-side pozicija, težih prekršaja i dosuđivanja penaltika, traži se pomoć kamere, koja je produženo i usavršeno čulo vida. U izveštaje čula se ne sumnja; za to se, bar na ovom nivou spoznavanja, ne mogu naći ubedljivi razlozi. Što je važnije, takve razloge ne nameće niko viši i jači.
Otuda ona okrepljujuća lakoća, samopouzdanje, slobodan ton i razigranost duha koji nas očaravaju u sportskim napisima. To posebno pada u oči kad se ti članci uporede sa onima objavljenim na prethodnim stranicama. Tamo: ukočenost, zamršene formulacije, izokrenuta značenja reči, obziri, dvosmislenost kodiranog jezika. Ovamo: opuštenost, ironija, puna sloboda tumačenja činjenica, smelost u zaključivanju, nezavisnost u stavu. Pohvale uzdižu, a pokude, čak i one najoštrije, ne sahranjuju. Reč tu nema stravičnu performativnu moć uvodnika i komentara, podobnu uništavajućoj moći one ruke iz pesme Dilena Tomasa The hand that signed the paper felled a city. Nema, zatim, mučne tajanstvenosti i zaglupljujuće napetosti koja čoveka goni da deset puta odvagne reč pre nego što je, tako ispošćenu i zadavljenu, upotrebi. Sam pojam važnosti kao nečeg što prevazilazi ljudske poslove u sportskim se napisima gubi. Utakmica može biti odlučujuća za opstanak u ligi, može izazvati uzbuđenje jednog dela navijača, ali kobne društvene i ideološke posledice ne može imati. Zato je tu i dozvoljeno verovati onome što oči vide i što uši čuju. Nije potrebno predviđati opasne primedbe niti se od njih obezbeđivati.
Sportska igra svodi se na drevne obrasce životne borbe (uspeh/poraz, sreća/nesreća, napad/odbrana, nada/rezignacija); ti obrasci nameću i pouzdana merila po kojima se događaji cene i tumače. Zbog toga u vestima sa sportskih terena nema vrtoglave predumišljajnosti ni tužnog neverovanja u ono što oči vide; poverenje u sebe, i u reči, srećno utiče na stil, na zaključivanje, na slobodu tumačenja. Merila su svima dostupna: takva je i moralna pozicija izveštača, jaka i nenačeta strahom. Ona, doduše, može biti obeležena kakvom ljudskom ili ličnom slabošću (pristrasnost prema nekoj ekipi), ali se i tada običaji tačnog svedočenja poštuju. Uglednom reporteru, inače navijaču Crvene Zvezde, jednom se, kad je Zvezda izgubila od Partizana, omaklo: "Protivnik nas je pošteno nadigrao!", što je vrhunac pristrasnosti, ali, istovremeno, i objektivnosti!
Tu se, bar, svemu zna tačno ime. Postoji čista, i postoji prljava igra, lepota prve, i unosnost druge; zna se šta je podvig, šta otaljavanje posla; sve ima cenu. Dato je odgovarajuće mesto natprirodnom, to jest sportskoj sreći. Pošto se dobar deo sportskih delatnosti vrti oko novca, ni to se ne prikriva. Stvar nije uzvišena, ni očaravajuća, ali postoji, i ne može se otkloniti prećutkivanjem. Zato se daju ukupni prihodi utakmica, navode se iznosi koji su pripali igračima, premije za golove i izvanredno zalaganje, uslovi prelaska iz kluba u klub, sumnjive transakcije. Zajedno sa svim tim ističe se samopregor, uzdiže plemenita takmičarska strast. Pomalja se, dakle, nešto što bi se moglo nazvati celom istinom. I uviđamo da ona nije onako porazna kako neki vole da zamišljaju, ni toliko nepodobna da bi se neprestano morala zataškavati. Najzad, izveštaji se pišu živim i jasnim jezikom. Niko se preterano ne uvažava, nema svetinja ni nedodirljivih tema, pa je mogućno govoriti obično i razumljivo, kako to ljudi uglavnom čine. I, još, nijedno mesto na tabeli nije unapred utrvrđeno, niti je poredak posvećen i nerazrušiv. Prvak može u svakom trenutku da se sroza, poslednji da se umeša među prve. Sve zavisi od truda, dara, upornosti, od novca koji se ulaže, od trenera, navijačke vernosti, sportske sreće, i ko zna čega još.
Evo, iz dva slučajno uzeta broja novina, nekoliko uzornih obrta, rečenica, naslova.
Stojanović junak utakmice. (Ličnost pre svega! Njena se inicijativa, najzad, negde na sav glas ističe; dovoljno da osetimo koliko je u drugim područjima života potisnuta.)
Da se što pre zaboravi... (Za šta se sve ovo ne bi moglo reći, ali se jedino na sportskoj stranici takav povik može čuti i pročitati.)
Partizan ne da prvo mesto. (A što bi ga davao? Slatko je i časno prednjačiti. Hoće li izdržati tako visoko videćemo u sledećem kolu prvenstva.)
Mostarci očajnički spasavali gol. (Pravi ljudi se samo tako bore: očajnički, do poslednjeg daha.)
Mladi sudija Milić oštetio je Partizana u četrnaestom minutu utakmice kad je Primorac na nedozvoljen način zadržao Bjekovića. (Obratite pažnju na finu meru istinoljubivosti. Sudija nije oštetio Partizana iz niskih pobuda, već zato što je neiskusan i mlad.)
Žute kartone dobili su Đurović, Kozić, Vladić i Glavović. (Đurović je nešto zabrljao, opsovao sudiju (naš čovek!), ali to ne znači da je s njim za sva vremena gotovo. Već iduće nedelje može postati junak dana; sam je pogrešio pa će se sam, pred licem naroda, i rehabilitovati.)
Šansi za golove je bilo, ali strelci nisu bili spretni: ili im je lopta bežala, ili bi se oni okliznuli, tako da su se često mogli čuti uzdasi navijača za propuštenim prilikama. (Volim da zamišljam taj huk dvadeset hiljada razočaranih duša! Prelepa slika koja sažima bolni jek života nad promašenim i nedomašenim.)
Igra na jedan gol bez golova. (I to se dešava, znamo kad i kako. Isuviše su bili jaki, pa im se, baš zato, nije dalo.)
Mnogo propuštenih šansi na klizavom terenu. (To je ono što se drugde naziva "nepovoljni sticaj objektivnih okolnosti".)
Kurilić bolji od Pejovića! (Tako, da čujemo jednom ko je bolji, ko gori. Nismo, i ne možemo biti svi isti.)
Nije sve izgubljeno! (I nije. Dok čovek diše, ima nade. Već sutra drugi vetar u krmu može da dune, uspešnom protivniku da pođe naopako.)
Korisno je, velim, zadržati se ponekad na sportskim stranicama novina, da bi se osetio dah neprogramiranog života, koji je i sam, onoliko koliko doista živi, jedna velika, slobodna igra. Zato oni, koji o toj igri izveštavaju, lako nalaze istinit izraz i tačan ton.
U sportskim napisima je, slučajno, sačuvana ona mera prirodnosti, objektivnosti i slobodnog odnosa prema građi koja je političkom novinarstvu nedostupna. Sportski novinari, čak nezavisno od lične vrednosti i darovitosti (upravo među njima ima mnogo prosečnih i ispodprosečnih pameti) samim svojim položajem postižu istinitost u pisanju i jednu verodostojnost na kojoj im mnogi mogu pozavideti. Oni ne moraju da uvlače stvarnost u pripremljene kalupe. Čim životu priđemo sa jasnim zahtevima, prinuđeni smo da preskačemo, zaobilazimo, da varamo sebe i druge. Polovina zbivanja gubi svaki smisao, prestaje da postoji.
U glavnom dnevnom listu, juna 1977, preko cela tri stupca, čitamo naslov: Pozitivni rezultati novih sistema obračuna i plaćanja. U podnaslovu, međutim, manjim, ali takođe upadljivim slovima piše: Delegati traže objašnjenje kako je uprkos tome ipak došlo do pada produktivnosti, stagniranja proizvodnje, povećanja gubitaka i nepovoljne raspodele. Objašnjenje je, verovatno, u sukobu između sjajnih postavki i prakse.
Ni najzagriženiji navijač ne bi pristao na takvu, tendencioznu vrstu obaveštavanja. I on više voli da pročita tačan opis utakmice u kojoj je njegov tim poražen, no mutnu brbljariju o prolaznim teškoćama i nezadrživom hodu ka novim uspesima i pobedama.
Novinar koji takvog čitaoca izveštava u srećnoj je prilici da mu može poslati veran izveštaj. Taj se položaj, u njegovu pisanju, oseća kao poseban kvalitet. Jedan od uslova boljeg stila (tačnog izražavanja) jeste: ne drhtati pred važnošću predmeta.
* Ionesco: Antidotes, Gallimard, 1977.