Prirodna otpornost zdravog jezičkog osećanja pred naletom birokratske retorike pokazala se slabijom no što bi bilo očekivati. Bolji ukus se nasleđuje, ali se, isto toliko, mora čuvati i negovati. Lepa reč ne istrajava nezavisno od uslova u kojima čovek živi. Da bi se govorilo svojim, prirodnim jezikom, valja živeti svojim, prirodnim životom. A priroda je sve ugroženija, u nama i oko nas. Načuli smo štošta, i to na brzinu prihvatili; pomešali smo svoje i tuđe; usvojili smo što se moralo, ali i što se nije. U narodni govor prodrla je leksika industrijskog doba, jezik katastarskog ureda, agrotehnike, politike, novina. Birokratija mu je nametnula svoje obrte i ludorije. Provrtniji ljudi kao da su samo to čekali: počeli su da fraziraju.
Čovek iz naroda frazira svečano, s ponosom: on naglašava kako je u toku, kako zna znanje. U tome prednjače mlađi seljaci, oni koji bi, oblačenjem i ponašanjem, da uhvate korak s vremenom. Birokratski žargon dolazi odozgo, iz gradske civilizacije, širi se preko opštila, čiji je ugled u toj sredini nepoljuljan, raznoseći se preko javnih skupova, mitinga i konferencija, pa kako da mu neobrazovan a otvoren duh odoli? U ime čega? Ako u tom jeziku nisu istina, nauka, mera uglađenog izražavanja, u čemu su? Jezik uspešnije sredine, kolikogod izveštačen i nerazumljiv bio, ili baš zato, nadvladao je nemoćnu, zbunjenu prirodnost. U izveštačenosti i nejasnoći ima mađije; praznina začarava. Neprirodnost se prostodušnom čoveku čini kao odlika jedne kulture koja nesumnjivo stoji iznad njegove, agrarno-čobanske, pregažene tokom istorije. A birokratska retorika izdaje se za jezik nauke same; ona ima odgovor na sve teškoće i tajne. Što je najvažnije, ozvaničena je, posvećena. Ko hoće da bude ravnopravan neimar savremene povesti, valja da tu retoriku usvoji. Ona će mu pomoći da se približi najpozvanijima i najodgovornijima, onima koji drže konce u rukama, koji misle za druge.
Mladi seljaci, odbacujući jedan način života koji nije bio prijatan ni lak, stali su da nadgrađuju i svoj govor, da osluškuju i prihvataju taj viši, beskućnički jezik. Sve im se predstavilo kao novost i pustolovina: izanđali obrti, tuđice, ali i neke naše, na selu ređe upotrebljavane reči. Čak i poštapalice, tj. prilozi ipak, takođe, naime, međutim mogu odavati negovanije izražavanje, a već o onome "rekao sam ti iks-puta" da i ne govorimo. Volim anegdotu o novopridošlom Beograđaninu, jučerašnjem seljaku, koji je susrevši zemljaka, razvezao priču: "Idem ti ja juče Balkanskom, pa siđoh do Gavrila Principa, kad, međutim... čuj mene: međutim! šta veliš, a?"
U autobusu Livno-Bugojno-Jajce slušao sam, jednog leta, mladog, birokratskom frazeologijom zaraženog seljaka. Bio je to srdačan, živahan, brzorek mladić; videlo se da gori od želje da porazgovara sa nama, slučajnim i nadurenim saputnicima. Potreba neodoljiva i česta kod onih koji žive usamljenički, na selu, kao i kod ljudi koji teže nečem drugom, višem. Učinio mi se smešan, dirljiv, i tako beznadežan: sve je hteo, i sve mu se izmicalo. Mršav, opaljen suncem, sa preporođenim licem onih koji se retko briju, ali kada se dohvate brijača, onda to obave temeljno, do ispod kože. Odelo uredno i čisto, no opažalo se da je nenaviknut na nj, a i ono na svog nositelja. S tugom sam pratio njegove napore da se približi znojavim malograđanima što su se, krajem tog avgusta, vraćali sa svojih godišnjih odmora. Hteo je pošto-poto da se umeša u razgovor, no mi smo ga odbijali. Šta se nameće, kad nije naš! Ljudi ponekad ne daju ni ono što ih ništa ne staje, valjda da se ne bi remetio red po kojem do važnih stvari treba dolaziti s mukom. Mladić je hteo da priča, da se bratimi, da nauči štogod, da pokaže kako je i on neko i nešto, no otpor saputnika, vođen sitnim zlom bez imena i razloga, kao da je i njih same sputavao i nadjačavao. Želeli smo po svaku cenu da mu predočimo kako je nepristojan, kako se trpa onamo gde ga niko ne zove. No on se, srećom, na našu neljubaznost nije mnogo obazirao. Hvatao je odlomke razgovora, uplitao se i nadodavao ovo ili ono, i tako ispunjavao tišinu u koju su ga nemilosrdni saputnici gurali. Onako razdrljeni, u belim majicama ovalnih izreza na prsima i na leđima, u kratkim pantalonama širokih, do guzova zinulih nogavica, u natikačama i sandalama, oni su ga očito izazivali i privlačili, iako ničeg zanimljivog na sebi, a verovatno ni u sebi, nisu imali. Šta li je u njima nalazio? Čime su ga opčinjavali? Verovatno izvesnom varoškom opuštenošću, lakoćom u pokretima, kratkovidom sigurnošću ljudi koji ne moraju da misle šta će večeras pojesti, šta sutra obući... Sličnu snishodljivost pokazuju mnogi naši ljudi prema strancima, naročito kad su oni naoružani foto-aparatima, gumenim dušecima, termos-bocama i suncobranima na rasklapanje. Neukost se klanja nadmenoj gluposti. Prizor sam viđao u raznim delovima sveta, i uvek se svodio na napor pripadnika jednog kulturnog kruga da se vinu u drugi, viši, cenjeniji. No srdačni domoroci, već pri prvom pokušaju da stupe u dodir sa bogatim strancima, neizbežno zapadaju u žalostan položaj. Oni se nadaju da će poznavanjem neke oblasti, ili jezika, ili pukom predusretljivošću, preskočiti kulturne i društvene pregrade koje se između njih i stranaca dižu. Onaj koji je u povoljnijem položaju to, pak, prihvata kao nešto što se po sebi razume, i osnovna razdaljina se održava.
Mladić je pokušavao da nam predoči da je savladao naš jezik: vešto i nametljivo se služio političkim žargonom, s pravom pretpostavljajući da će nam se tako predstaviti u najpovoljnijem svetlu, te da ćemo ga dobro razumeti. No on je i previše dobro vladao tim jezikom, pa je probudio nešto od onog ljubomornog podozrenja što ga posednici na muku smognutih diploma osećaju prema bistrim, no neškolovanim ljudima. Mladić je uporno brbljao, sam protiv svih, upadao u spor i nezanimljiv razgovor kadgod bi mu se prohtelo, pokretao neočekivane teme, i komentarisao sve što bi, nepozvan, čuo. Razvijao je ono što je ovlaš bilo dirnuto, držao sve konce u svojim rukama. Ljudi su ga pogle[']dali prezrivo i iskosa, gradeći se da ga ne čuju. Svejedno, njegova nadmoć je bila očigledna. Vladao je jezikom decenije, obrtima iz uvodnika i referata, bolje no mnogi od tih činovnika i lezilebovića. Taj da je imao malo sreće, mislio sam, da se na vreme uključio, daleko bi dogurao! Na jednodnevnom odsustvu s posla proveravao je svoju bojnu opremu; borio se za ravnopravnost sa onima koji žive u velikim gradovima, pokazivao im da ume i može sve što i oni. Pobeđivao je, no previše ubedljivo i nepropisno, da bi mu pobedu priznali.
Kad bistar seljak udari u fraziranje, on to čini sa žarom koji ni oni na izvorima nemaju.
Za sve je imao spreman, nepogrešivi komentar.
Jureći preko Livanjskog polja, primetismo rasejana stada ovaca; leva strana doline zabele se od ovčjih runa, kao da su oblaci po zemlji popadali. Nastade žamor. Svi poustajaše i načičkaše se uz prozore. Neki starci iskriviše vratove u pogrešnom pravcu.
— Vidi, vidi onamo.
— Odozgo se činilo da je kamenje.
— Da li ih s psima čuvaju?
— To se sve izvozi, od ove vune mi džempere ne nosimo.
— Da li je to zadružno, ili privatno?
— Ovcama je svejedno.
— Šta li rade s jagnjićima?
— Kolju ih, šta bi drugo.
— A valjda poneko i ostave!
Mladi čovek, jedini, nije se pomakao sa svoga mesta. On se u životu barem ovaca nagledao, pa mu nije bilo do tih varoških besposlica. Podsmešljivo je pratio taj nezreli razgovor. Kad se stada izgubiše u daljini i decu, već sasvim raspuštenu, izudaraše i išćuškaše (na ovakvim, dužim putovanjima, deca se u nas bez ustezanja tuku), mladi saputnik oseti potrebu da zaokruži naše nesređene utiske, da im dadne teorijsko objašnjenje, da ih podvede pod jednu opštiju istinu:
— U ovim krajevima postoje idealni uslovi za eksploataciju stočnog bogatstva!
Trbonje izmenjaše prezrive poglede, možda zato što se sami nikad ne bi setili tako jezgrovitog zaključka.
Kasnije, u uskoj rečnoj dolinici, promakosmo pored nevelike crkve, koja se dizala tik iznad krivudavog puta. Istočni zid joj beše ukopan u brdašce obraslo kvrgavim zelenkastim stablima šljiva, pa se činilo kao da, leđima naslonjena na breg, odmerava prolaženje časova i ljudi. Neko ispriča da se crkva, davno, nalazila na desnoj obali reke, pa su je anđeli, da je Turci ne bi zapalili, jedne noći preneli na levu obalu, gde se i sada nalazi. Opet se izrodi preklapanje i domišljanje.
— Nije to ništa, u Americi premeštaju kuće od deset spratova!
— Nije u Americi, nego u Rusiji.
— Ali ovde su anđeli...
— Jaki neki anđeli.
— Bolje ćuti, vidiš nad kakvom smo provalijom!
— Nije im bilo teško, put je uzak.
— A šta, Turci nisu znali da plivaju?
— Sprdaj se, sprdaj, dok te ne lupi jednog dana!
Kad razgovor uminu, mladić izbaci jednu od onih ubistvenih, neoborivih mudrosti, koje se smatraju za obrasce naučnog tumačenja sveta:
— Sve je to prazno sujeverje!
U Bugojnu, u kafanskoj bašti, kelneri se rastrčaše; dok dlanom o dlan, uslužiše nas.
— Svaka im čast.
— Šta će, tri autobusa na dan prođu, pa ako tu nešto ne uhvate...
— Jeste, al opet...
— Može i naš svet, kad hoće.
— Šta vredi, kad neće!
Najzad, kad svi pređoše na crnu kafu, mladić objasni u čemu je stvar:
— Nagrađivanje prema učinku daje sve bolje rezultate.
Pred Jajcem udarismo lošim putem. Onaj kojim smo dotle išli trebalo je da se zvanično pusti u saobraćaj tek kroz tri dana, pa je privremeno bio isključen, zbog vezivanja trake, i ostalog. Rekoše da se sprema veliko narodno veselje. Neko pomenu kajakaško takmičenje.
— Da ostanemo ovde dva-tri dana!
— A što samo dva-tri dana? Bolje do jeseni!
— Ala će tu biti sveta!
— Ima pola Bosne da se slegne!
A mladić će brižno, i više za sebe:
— Samo se pitam, hoće li doći i drug Beli?
Tako su, onih godina, zvali jednog istaknutog političara. To jest, tako su ga zvali njegovi prijatelji i ratni drugovi. Obični ljudi znali su ga po imenu i prezimenu, pa su ga tako i pominjali. No naš saputnik nije težio običnosti, sačuvaj Bože! Stremio je nečem višem, i bio je, videlo se, za to sposoban. Pažljivo je osluškivao jezik kojim visoki i uspešni govore. Gutao je televizijske i novinske vesti, vežbao se. Prazno sujeverje, objektivni uslovi, diskusija predgovornika, nagrađivanje i učinak, smernice i intencije, drugovi Crni i Beli... Kupio je mrvice sa televizijske trpeze, utiskivao u svoju svest i ono što hartija jedva prima. Stil loših novinskih članaka pričinjavao mu se vrhuncem pameti, ukusa i otmenosti. Za jedan suvoparni uvodnik bio bi dao sve sočne reči maternjeg jezika. Uvodnici se sastavljaju i štampaju gore, a sočna leksika živi među ovcama i kukuruzima. Rođene nas reči pokopavaju, dok nas tuđe izvode na širok put, u svet.
Izgubivši oslonac u jednoj kulturnoj i jezičkoj zajednici koja je bila postavljena na drugim osnovama, seljaci-frazeri su zapali u tužno jezičko beskućništvo; no oni ga doživljavaju kao oslobođenje, i ponose se njime. S poverenjem primaju sve što im televizijski spikeri govore, trudeći se da ih oponašaju. Kad, recimo, govore o izgledima vremena, ne upravljaju se više prema boji smiraja, položaju oblaka i letu ptica, već ponavljaju ono što su preko malog ekrana čuli. Upitavši jednog kakvo vreme za sutra očekuje, dobio sam ovakav odgovor:
— Kamenko je rekao: spremite kišobrane!
Kamenko, kišobrani: to pripada nekom lepšem svetu, pa se zato tako rado prihvata. Što se preko radija i televizije čuje, ili se u novinama pročita, to postaje obrazac dobrog izražavanja.
U autobusu za Beograd jedan mlađi seljak, na odsluženju vojnog roka, upita me:
— Znaš li kad stižemo?
— Po redu vožnje u osam.
— Uh, a ja u osam imam presedanje za Mitrovicu. Šta misliš, hoću li
stići?
— Zavisi, da li će ovaj kasniti. Ako na ulazu u grad ne bude gužve, i
ako nas semafori ne zadrže previše, možda ćete i stići... A i onaj za
Mitrovicu mogao bi da pođe malo kasnije...
— Znači, odlučivaće minute, — mračno i tragično odrecitova sportski komentator radijske stanice Beograd.
Od onog ko je jači sve se rado i s poverenjem prima. Sve, pa i pogreške. Cilj je: ovladati jezikom vlasti. Biti ono što nismo. Jer to što jesmo najčešće nije zabavno niti na previsokoj ceni.